СКРИВЕНИ БИСЕРИ НАШЕГ ФИЛМА: Саша Радојевић о књизи "Српски филм: педесете", која осветљава овај мање познати период

ФИЛМСКА продукција током педесетих година мање је позната овдашњој публици, и то првенствено услед канонизовања актера црног таласа шездесетих година, који су се фронтално супротстављали остварењима из претходне деценије, проглашавајући их анахроним или соцреалистичким - пише сценариста, редитељ, глумац и филмски критичар Саша Радојевић у уводу своје књиге "Српски филм: педесете" (у издању Филмског центра Србије), управо с намером да кроз неколико поглавља осветли овај недовољно истражени период наше кинематографије. Радојевић књигу почиње причом о "Чудотворном мачу" (1950) Војислава Нановића, најпродаванијем југословенском филму у свету до појаве "Ко то тамо пева" (1980) Слободана Шијана. У наредним поглављима обрађује Нушићеву комедиографску филмску баштину, окупацију и ратне трауме, екранизације класика наше књижевности... После опсежног проучавања ове декаде, Радојевића питамо како дефинише српски филм педесетих, који је његов вредносни суд. - Моја идеја је принцип "и-и". И педесете године и црни талас из шездесетих година су драгоцени за српску кинематографију и између те две наизглед опозитне декаде постоји много више копчи него што се претпоставља. Током педесетих година на филму се више инсистирало на фабуларности, наративној кохеренцији у којој је стваран свет чији ће ликови и догађања бити препознатљиви и разумљиви сваком гледаоцу. Постојала су, наиме, драматуршка одељења у којима је писање и дорађивање сценарија био сложен процес, а уколико би се догодио неки проблем са дијалозима, понекад би био ангажован и писац од репутације - Станислав Винавер, на пример. Који су то аутори и филмови настали педесетих неправедно запостављени? - Чини се да је Вања Бјењаш (поготово са филмом "Рафал у небо") искључен из фокуса пажње. У том филму уводна секвенца реализована је пуно изнад стандарда тадашњих редитељских достигнућа. Више пажње би требало посветити ауторима који су педесетих година снимили само по један филм (Лола Ђукић - "Језеро", Сава Поповић "Сви на море" и Жика Чукулић - "Мали човек"), али и додатна расветљавања занемарених филмова које су реализовали истакнути аутори - "Последњи дан" Владимира Погачића, "Три корака у празно" Воје Нановића и "Последњи колосек" Жике Митровића. Нова анализа поменутих филмова дала би сложенију слику о та три аутора за које се - без пуног увида - претпоставља да су они који су дубоко утемељили традицију квалитета током педесетих година. Постоји ли нека заједничка нит за филмове педесетих - тематска, идеолошка, жанровска...? - Главна одлика тих филмова је полифоничност. Филмови о илегалцима у Београду и партизанима јасно су трасирали пут за креирање ратног филма. Занимљиво је то што је, с друге стране, потенцирана жанровска разноликост, иако је реч тек о конституисању неких од њих - филмска бајка ("Чудотворни мач"), музичка комедија ("Сви на море"), шпијунски филм ("Последњи дан"), историјски филм ("Песма са кумбаре"), трилер ("Велики и мали"), омладински филм ("Суботом увече"), криминалистички филм ("Последњи колосек"), мелодрама ("Те ноћи")... У књизи пишете да су уметнички дигнитет првим послератним филмовима давали сценаристи-књижевници Ћопић, Давичо, Десница, Вучо... као и да су биле честе и адаптације романа - Андрића, Ћосића, Нушића... На који начин је то утицало на филмски израз тог периода? - Такав приступ филму потиче из чињенице да је писац, некадашњи надреалиста, Александар Вучо, први председник Комисије за кинематографију Владе ФНРЈ, експлицитно заступао тезу да је сценарио изнад свега једно књижевно дело и да без такве књижевне подлоге филм начелно нема изгледа да се вине до уметности. То је вероватно и један од разлога зашто су репрезентативни књижевници имали важну позицију у првој половини педесетих година. Временом је тај став модификован, поготово након оснивања продуцентске куће УФУС, која је била алтернатива повлашћеном "Авала филму". У другој половини педесетих година акценат је превагнуо на страну комедиографске књижевности (Нушић, Сремац), а дебитовао је и Богдан Јовановић, који је пре појаве тандема Гордан Михић и Љубиша Козомара био најпрофилисанији сценариста у српском филму. ДОМИНАЦИЈА РАТНИХ ПРИЧА РАДОЈЕВИЋ каже да током педесетих, у жанровском смислу, доминирају ратни филмови, те да је њихова бројност у великој мери наткрилила остале жанрове, али одмах додаје: - Ратни филмови, међутим, имају превагу и у наредним деценијама у српској кинематографији, па је отуда неправедно да се и осталим жанровима из педесетих година не посвети пажња као што се то чини са остварењима насталим у наредним декадама. Као друга битна линија у кинематографској делатности развијају се комедије, у чему великог удела имају три екранизације дела Бранислава Нушића ("Општинско дете", "Сумњиво лице" и "Госпођа министарка").

Milovan Ilić Minimaks

Uz Zdravka Čolića i Suzanu Mančić, bio je najpoznatiji i najomiljeniji Srbin u bivšoj Jugoislaviji. Nije bilo kutka nekadašnje države u kome nisu znali za Minimaksa. Majstor šarma i profesor štimunga kretao se kroz različite žanrove, od printa, preko radija do televizije. Počeo je da radi koji mesec posle punoletstva, kad se iz Kragujevca preselio u Beograd kako bi upisao Pozorišnu akademiju. Kako su mu na prijemnom ispitu rekli da od njega nikada neće biti glumac, upisao je Pravni fakultet u Beogradu i dao u roku prvu godinu. Ključni momenat u njegovom životu desio se kad je otišao u Politiku i ponudio im nekoliko aforizama za humoresku, verujući kako piše mnogo duhovitije od onih koje ugledni dnevnik objavljuje. Njegova humoreska je objavljena i za to je dobio honorar koji je iznosio pola mesečne apanaže koju su mu roditelji slali da uplati ishranu u studntskoj menzi i da se kupa u javnom kupatilu. Pisao je aforizme za nekoliko domaćih dnevnih novina i mesečnika, da bi šezdesetih prešao na Radio Beograd. Najveću popularnost doživeo je na televiziji. Poslednje godine života proveo je u zagrljaju bolesti i razočaranja. Istovremeno, početkom 2004. Minimaks i njegova supruga Biljana saznali su da su oboleli: on od žutice koja mu je ozbiljno otežala rad jetre, a ona od kancera dojke Milovan Ilić Minimaks Rođen je u Lipnici kod Kragujevca 5. 11. 1938, preminuo od bolesti jetre u bolnici u Padovi; umro je samo mesec i kusur nakon svoje supruge Biljane, za čiju smrt nikada nije ni saznao.

Ministarka kulture u poseti Muzeju afričke umetnosti: Ova ustanova je izuzetno važna za kulturnu diplomatiju naše države

Potpredsednica Vlade i ministarka kulture Maja Gojković u prvoj poseti Muzeju afričke umetnosti, nakon prelaska ove ustanove kulture sa gradskog na republički nivo, razgovarala je sa direktorkom Marijom Aleksić o planovima i unapređenju rada Muzeja, jedinog u regionu koji je isklјučivo posvećen kulturi i umetnosti afričkog kontinenta. Gojković je naglasila da je Muzej afričke umetnosti izuzetno važan za kulturnu diplomatiju naše države i da je u tom cilјu značajno jačanje odnosa, širenje i negovanje kulturnih veza sa afričkim državama i ustanovama kulture, kroz ostvarivanje neposrednih kontakata i raznovrsnih programa. Na sastanku se razgovaralo i o dalјim planovima programskog i infrastukturnog inoviranja Muzeja, a Gojković je tom prilikom obišla depoe, kao i konzervatorsku laboratoriju, što je renovirano sredstvima Ministarstva kulture. Stalnu postavku Muzeja čine značajni primerci pre svega zapadnoafričke umetnosti i ona uklјučuje odabrane predmete iz zbirke koju su formirali osnivači Muzeja Veda Zagorac i dr Zdravko Pečar. On je tokom dve decenije provedene u zapadnoj Africi, prvo kao novinar, a kasnije kao diplomata i jugoslovenski ambasador u sedam afričkih država sa suprugom Vedom Zagorac stekao široko poznavanje afričke istorije, kulture i umetnosti. Kolekcija Muzeja kontinuirano je obogaćivana otkupima i poklonima, tako da muzejska zbirka sada sadrži nekoliko hilјada autentičnih predmeta tradicionalne umetnosti, poreklom iz zemalјa zapadne, centralne i istočne Afrike.