СКРИВЕНИ БИСЕРИ НАШЕГ ФИЛМА: Саша Радојевић о књизи "Српски филм: педесете", која осветљава овај мање познати период

ФИЛМСКА продукција током педесетих година мање је позната овдашњој публици, и то првенствено услед канонизовања актера црног таласа шездесетих година, који су се фронтално супротстављали остварењима из претходне деценије, проглашавајући их анахроним или соцреалистичким - пише сценариста, редитељ, глумац и филмски критичар Саша Радојевић у уводу своје књиге "Српски филм: педесете" (у издању Филмског центра Србије), управо с намером да кроз неколико поглавља осветли овај недовољно истражени период наше кинематографије. Радојевић књигу почиње причом о "Чудотворном мачу" (1950) Војислава Нановића, најпродаванијем југословенском филму у свету до појаве "Ко то тамо пева" (1980) Слободана Шијана. У наредним поглављима обрађује Нушићеву комедиографску филмску баштину, окупацију и ратне трауме, екранизације класика наше књижевности... После опсежног проучавања ове декаде, Радојевића питамо како дефинише српски филм педесетих, који је његов вредносни суд. - Моја идеја је принцип "и-и". И педесете године и црни талас из шездесетих година су драгоцени за српску кинематографију и између те две наизглед опозитне декаде постоји много више копчи него што се претпоставља. Током педесетих година на филму се више инсистирало на фабуларности, наративној кохеренцији у којој је стваран свет чији ће ликови и догађања бити препознатљиви и разумљиви сваком гледаоцу. Постојала су, наиме, драматуршка одељења у којима је писање и дорађивање сценарија био сложен процес, а уколико би се догодио неки проблем са дијалозима, понекад би био ангажован и писац од репутације - Станислав Винавер, на пример. Који су то аутори и филмови настали педесетих неправедно запостављени? - Чини се да је Вања Бјењаш (поготово са филмом "Рафал у небо") искључен из фокуса пажње. У том филму уводна секвенца реализована је пуно изнад стандарда тадашњих редитељских достигнућа. Више пажње би требало посветити ауторима који су педесетих година снимили само по један филм (Лола Ђукић - "Језеро", Сава Поповић "Сви на море" и Жика Чукулић - "Мали човек"), али и додатна расветљавања занемарених филмова које су реализовали истакнути аутори - "Последњи дан" Владимира Погачића, "Три корака у празно" Воје Нановића и "Последњи колосек" Жике Митровића. Нова анализа поменутих филмова дала би сложенију слику о та три аутора за које се - без пуног увида - претпоставља да су они који су дубоко утемељили традицију квалитета током педесетих година. Постоји ли нека заједничка нит за филмове педесетих - тематска, идеолошка, жанровска...? - Главна одлика тих филмова је полифоничност. Филмови о илегалцима у Београду и партизанима јасно су трасирали пут за креирање ратног филма. Занимљиво је то што је, с друге стране, потенцирана жанровска разноликост, иако је реч тек о конституисању неких од њих - филмска бајка ("Чудотворни мач"), музичка комедија ("Сви на море"), шпијунски филм ("Последњи дан"), историјски филм ("Песма са кумбаре"), трилер ("Велики и мали"), омладински филм ("Суботом увече"), криминалистички филм ("Последњи колосек"), мелодрама ("Те ноћи")... У књизи пишете да су уметнички дигнитет првим послератним филмовима давали сценаристи-књижевници Ћопић, Давичо, Десница, Вучо... као и да су биле честе и адаптације романа - Андрића, Ћосића, Нушића... На који начин је то утицало на филмски израз тог периода? - Такав приступ филму потиче из чињенице да је писац, некадашњи надреалиста, Александар Вучо, први председник Комисије за кинематографију Владе ФНРЈ, експлицитно заступао тезу да је сценарио изнад свега једно књижевно дело и да без такве књижевне подлоге филм начелно нема изгледа да се вине до уметности. То је вероватно и један од разлога зашто су репрезентативни књижевници имали важну позицију у првој половини педесетих година. Временом је тај став модификован, поготово након оснивања продуцентске куће УФУС, која је била алтернатива повлашћеном "Авала филму". У другој половини педесетих година акценат је превагнуо на страну комедиографске књижевности (Нушић, Сремац), а дебитовао је и Богдан Јовановић, који је пре појаве тандема Гордан Михић и Љубиша Козомара био најпрофилисанији сценариста у српском филму. ДОМИНАЦИЈА РАТНИХ ПРИЧА РАДОЈЕВИЋ каже да током педесетих, у жанровском смислу, доминирају ратни филмови, те да је њихова бројност у великој мери наткрилила остале жанрове, али одмах додаје: - Ратни филмови, међутим, имају превагу и у наредним деценијама у српској кинематографији, па је отуда неправедно да се и осталим жанровима из педесетих година не посвети пажња као што се то чини са остварењима насталим у наредним декадама. Као друга битна линија у кинематографској делатности развијају се комедије, у чему великог удела имају три екранизације дела Бранислава Нушића ("Општинско дете", "Сумњиво лице" и "Госпођа министарка").

Milovan Ilić Minimaks

Uz Zdravka Čolića i Suzanu Mančić, bio je najpoznatiji i najomiljeniji Srbin u bivšoj Jugoislaviji. Nije bilo kutka nekadašnje države u kome nisu znali za Minimaksa. Majstor šarma i profesor štimunga kretao se kroz različite žanrove, od printa, preko radija do televizije. Počeo je da radi koji mesec posle punoletstva, kad se iz Kragujevca preselio u Beograd kako bi upisao Pozorišnu akademiju. Kako su mu na prijemnom ispitu rekli da od njega nikada neće biti glumac, upisao je Pravni fakultet u Beogradu i dao u roku prvu godinu. Ključni momenat u njegovom životu desio se kad je otišao u Politiku i ponudio im nekoliko aforizama za humoresku, verujući kako piše mnogo duhovitije od onih koje ugledni dnevnik objavljuje. Njegova humoreska je objavljena i za to je dobio honorar koji je iznosio pola mesečne apanaže koju su mu roditelji slali da uplati ishranu u studntskoj menzi i da se kupa u javnom kupatilu. Pisao je aforizme za nekoliko domaćih dnevnih novina i mesečnika, da bi šezdesetih prešao na Radio Beograd. Najveću popularnost doživeo je na televiziji. Poslednje godine života proveo je u zagrljaju bolesti i razočaranja. Istovremeno, početkom 2004. Minimaks i njegova supruga Biljana saznali su da su oboleli: on od žutice koja mu je ozbiljno otežala rad jetre, a ona od kancera dojke Milovan Ilić Minimaks Rođen je u Lipnici kod Kragujevca 5. 11. 1938, preminuo od bolesti jetre u bolnici u Padovi; umro je samo mesec i kusur nakon svoje supruge Biljane, za čiju smrt nikada nije ni saznao.

Ministarka kulture u poseti Muzeju afričke umetnosti: Ova ustanova je izuzetno važna za kulturnu diplomatiju naše države

Potpredsednica Vlade i ministarka kulture Maja Gojković u prvoj poseti Muzeju afričke umetnosti, nakon prelaska ove ustanove kulture sa gradskog na republički nivo, razgovarala je sa direktorkom Marijom Aleksić o planovima i unapređenju rada Muzeja, jedinog u regionu koji je isklјučivo posvećen kulturi i umetnosti afričkog kontinenta. Gojković je naglasila da je Muzej afričke umetnosti izuzetno važan za kulturnu diplomatiju naše države i da je u tom cilјu značajno jačanje odnosa, širenje i negovanje kulturnih veza sa afričkim državama i ustanovama kulture, kroz ostvarivanje neposrednih kontakata i raznovrsnih programa. Na sastanku se razgovaralo i o dalјim planovima programskog i infrastukturnog inoviranja Muzeja, a Gojković je tom prilikom obišla depoe, kao i konzervatorsku laboratoriju, što je renovirano sredstvima Ministarstva kulture. Stalnu postavku Muzeja čine značajni primerci pre svega zapadnoafričke umetnosti i ona uklјučuje odabrane predmete iz zbirke koju su formirali osnivači Muzeja Veda Zagorac i dr Zdravko Pečar. On je tokom dve decenije provedene u zapadnoj Africi, prvo kao novinar, a kasnije kao diplomata i jugoslovenski ambasador u sedam afričkih država sa suprugom Vedom Zagorac stekao široko poznavanje afričke istorije, kulture i umetnosti. Kolekcija Muzeja kontinuirano je obogaćivana otkupima i poklonima, tako da muzejska zbirka sada sadrži nekoliko hilјada autentičnih predmeta tradicionalne umetnosti, poreklom iz zemalјa zapadne, centralne i istočne Afrike.

Letački šatl i John Kej

John Kay je pronašao leteći šatl Godine 1733. Džon Kaj je izmislio letački šatl, poboljšanje tkanja statve i ključni doprinos industrijskoj revoluciji . Ranim godinama Kay je rođen 17. juna 1704. godine u zaseoku Lancashire u Walmersleyu. Njegov otac Robert bio je proizvođač farmera i vune. Robert umro prije nego što je rođen Janu. Njegova majka je bila odgovorna za njegovo edukaciju dok se nije ponovo udala. Džon Kej je bio samo mladić kada je postao direktor jednog od mlinova njegovog oca. Kay je razvio veštine kao mašinist i inženjer. Napravio je mnogo poboljšanja u mašinama u mlinu. Obučavao je ručnim tkaninom. Dizajnirao je metalsku zamenu za prirodnu trsku koja se pokazala dovoljno popularnom da bi ga prodao širom Engleske. Nakon što je putovao u zemlju, napravio i montirao žičare, vratio se u svoj dom, a 29. juna 1725. godine, i on i njegov brat, Vilijam, udali su se za žene sa ženom. Letački šatl Leteći šatl je poboljšanje koje se razvijao, što je omogućilo tkivima da se bace tijekom. Originalni šatl je sadržavao bobinu na kojoj je rano prešao vek (tkanje pojasa za pređe prelaze). Obično je gurnut sa jedne strane osnove (tkanje termina za niz prediva koji su se produžavali dužinom u statuu) sa druge strane rukom. Veliki razboji su potrebni dva tkanja da bacaju šatl. Leteći shuttle je bacio zaklonac koji bi mogao da upravlja jednim tkača. Šatl je još brže mogao raditi dvoje ljudi. U Buryu, John Kay nastavio je da dizajnira poboljšanja tekstilne mašine ; 1730. godine patentirao je mašineriju i mašinu za gubljenje. Na Kayovoj kući 1753. godine napali su tekstilni radnici koji su bili besni da bi njegovi pronalasci mogli oduzeti posao od njih. Kay je pobjegao iz Engleske u Francusku gdje je umro u siromaštvu oko 1780. godine. Uticaj i naslijeđe Džona Keja Kayov pronalazak je utrnuo put mehaničkim pokretima, međutim, tehnologija bi morala da čeka još 30 godina pre nego što je elektromotor izmislio Edmund Cartwright 1787. godine. Sina Džona Keja, Roberta, boravila je u Britaniji, a 1760. godine razvila je "kutiju", koja je omogućavala statuama da istovremeno koriste višestruke leteće šatle, omogućavajući višebojne vune. Njegov sin John je dugo živio s ocem u Francuskoj. Godine 1782. on je dao račun o očevim problemima Ričaru Arkwrajtu, koji je želeo da istakne probleme sa odbranom patenata u parlamentarnoj peticiji. Tokom 1840-ih, Thomas Sutcliffe (jedan od pravih unuka Kay-a) vodio kampanju promovisanja nasleđa Colchester-a za Kejinu porodicu. 1846. godine bezuspešno je tražio parlamentarnu pomoć za Kayove potomke (u nadoknadi za lečenje njegovog predaka u Engleskoj). Bio je netačan u detalju genealogije i priče njegovog dede, a njegove "izmišljene i pogrešne izjave" diskreditovale su detaljno ispitivanje primarnih izvora Džona Lorda. U Beri, Kay je postao lokalni heroj: još uvijek ima nekoliko pabova koje su mu se zvali, kao i Kay Gardens.

Istorija vožnje u bioskopima

Richard Hollingshead i First Drive-In Theatre Ričard Hollingshed je bio mladi menadžer prodaje Whiz Autoovih proizvoda njegovog oca kada je želeo da izmisli nešto što je kombinovalo dva njegova zanimanja: automobili i filmove. Prvi pogon Vizija Hollingsaheda bila je pozorišno igralište na kome bi kino mogli gledati film iz svojih automobila. Eksperimentirao je na svom putu na 212 Thomas Avenue, Camden, New Jersey. Izumitelj je postavio Kodak projektor iz 1928. godine na haubu svog automobila i projektovao se na ekran koji je prikačio na drveće u njegovom dvorištu, a za zvuk je koristio radio postavljen iza ekrana. Hollingshead je podvrgao svoj beta pogon u snažnom testiranju kvaliteta zvuka i različitih vremenskih uslova - koristio je prskalicu za travu za imitaciju kiše. Zatim je pokušao da utvrdi kako da parkira automobile pokrovitelja. Pokušavao ih postaviti na svoj prilaz, ali to je stvorilo problem sa pogledom na vidik kada je jedan auto bio parkiran iza drugog. Putem automobila na različitim rastojanjima i postavljanjem blokova i rampi ispod prednjih točkova onih koji su bili daleko od ekrana, Hollingshead je stvorio savršeni parking za iskustvo u kinu. Patent za vožnju Prvi američki patent za vožnju u pozorištu bio je 1.909.537, objavljen 16. maja 1933. godine Hollingsheadu. Otvorio je svoj prvi pogon u utorak 6. juna 1933. godine sa ulaganjem od 30.000 dolara. Nalazio se na Bulevaru Crescent u Camdenu u Nju Džerziju, a cijena prijema iznosila je 25 centi za automobil, plus 25 centi po osobi. Prve "Pozorišta" Prvi pogon u dizajnu nije uključivao sistem zvučnika u automobilu koji mi danas znamo. Kompanija Hollingshead kontaktirala je kompaniju pod nazivom RCA Victor da bi obezbedila zvučni sistem, nazvan "usmereni zvuk". Tri glavna zvučnika koja su obezbedila zvuk postavljena su pored ekrana. Kvalitet zvuka nije bio dobar za automobile u pozadini pozorišta, niti za susedne susjede. Najveće pokretanje u pozorištu bilo je All-Weather Drive-In iz Copiague u Njujorku. All-Weather je imao parking prostor za 2.500 automobila i ponudio je zatvoreni prostor za gledanje sa 1.200 mesta, dečije igralište, restoran sa punim servisom i prijevoz koji je kupio kupce iz svojih automobila i oko teatra od 28 hektara. Dva najmanja drive-ina su Harmony Drive-In u Harmoniju, Pensilvaniji i Highway Drive-In u Bambergu u Južnoj Karolini. Nijedna ne bi mogla da zadrži više od 50 automobila. Pozorište za automobile ... i avione? Interesantna inovacija Holiningsvortovog patenta bila je kombinacija vozača i letenja u pozorištu 1948. godine. Edvard Braun, Jr. otvorio je 1. juna u automobilu i malim avionima u Asbury Parku, New Jersey. Ed Braun's Drive-In i Fly-In su imali kapacitet za 500 automobila i 25 aviona. Aerodrom je bio postavljen pored pogonske jedinice, a avioni bi se vozili do zadnjeg reda pozorišta. Kada je film završio, Braun je obezbedio vuču za avione kako bi ih mogli vratiti na aerodrom.